STUBOVI RASTU I NESTAJU

Ovo je samo jedno od brojnih predanja o Đavoljoj varoši, retkom prirodnom fenomenu na Radan planini, u blizini Kuršumlije. Iako je nauka objasnila uzrok i nastanak zemljanih piramida, kada sve to pogledate izbliza, pomislite da tu, zaista, „nečeg ima“. Naime, kada planini priđete sa njene južne strane, parkirate automobil i uzanom šumskom stazom krenete uz Žuti potok ka Paklenoj jaruzi, gde izvire Đavolja voda – mašta dobije krila. Sve što ste dotad čuli ili pročitali o čudnom mestu neobičnog imena, ustukne pred zaista neverovatnim prizorom.
Đavolja varoš je, zapravo, skup zemljanih piramida, kako ih nazivaju naučnici, ili kamenih glavutaka ili kula, kako ih  zove narod. Ima ih više od dve stotine, visoke su od dva do petnaest metara, a široke od pola do tri metra. Nastale su erozijom zemljišta, a slična pojava je zabeležena samo u Bašti bogova u Americi, mada se nešto slično, ali znatno manjih dimenzija, može videti u Francuskoj i Belgiji.
Kameni stubovi su nastali delovanjem erozije na zemljište sastavljeno od rastresitog, ali i čvrstog materijala. Pre više miliona godina celo područje je bilo središte snažnih vulkanskih aktivnosti, o čemu i danas svedoče raznobojne stene u zaleđu stubova. Naučnici, pak, tvrde da je pojava nastala relativno kasno i da su joj najviše doprineli ljudi. Naime, uništavajući šumu, otvorili su put razornom delovanju vode, pri čemu su krupni komadi stena štitili dublje i mekše slojeve zemlje od udara kišnih kapi i spiranja vodom. Praktično, kameni blokovi na vrhovima stubova služe kao kišobran, ali vodene bujice i dalje prolaze između figura, spiraju zemlju i čine da vremenom postaju sve viši. I doista, stubovi rastu, pomeraju se, menjaju mesta i nestaju.
O svemu ovom se, ipak, u narodu mogu čuti razna verovanja i legende. Osim pomenute priče o okrutnom agi, najčešća predanja se odnose na skamenjene svatove. Priča se da su, nekada davno, dve grupe svatova krenule da isprose istu devojku. Kada su se sreli i shvatili da su pošli „po istom poslu“, došlo je do zavade, a da se ne bi dogodilo veće zlo, nekakva sila ih okameni želeći da takvi ostanu narednih 99 godina. Valjda, da bi im se glave vremenom malo „ohladile“. Ali, izgleda da je priroda zaboravila na kažnjene svatove, svi rokovi su odavno prošli, a svečari se i danas mogu videti razdvojeni u dve jaruge – Đavoljoj i Paklenoj.
Đavola voda se ne sme piti

Priča o skamenjenim svatovima ima i drugu verziju. Ona kaže da su, po nalogu Nečastivog, ljudu rešili da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. Da se to ne bi dogodilo, ponovo se umešala Božija sila koja ih je tako ostavila da večno svedoče da nijedan greh neće proći bez kazne.
Đavolja varoš je zaštićeni spomenik prirode od nacionalnog značaja, a prostire se na preko 70 hektara. Želja je da se ova prirodna dragocenost sačuva i stavi u službu nauke, obrazovanja, turizma i drugih kulturnih potreba. Međutim, ono što će posetioce takođe zanimati nisu samo vretenasti stubovi. Naime, ovde postoje i dva izuzetno mineralizovana i kisela izvora vode, od kojih jedan izvire visoko iznad Paklene jaruge i narod ga zove Đavoljom vodom. Nije ni čudno, s obzirom na to da je deset puta kiselija od obične vode i nikako se ne sme piti. Posetioce na to upozoravaju vidno istaknuti natpisi. Drugi izvor izbija na desnoj obali Žutog potoka, ali je slabije mineralizacije i kiselosti. I ove pojave su, takođe, veoma retke, ne samo kod nas već i u svetu.
Nedaleko od Đavlolje varoši je i manastir svete Petke, koja datira iz doba Nemanjića, a predanje kaže da se u njemu zamonašila i majka svetog Save – Ana. Tu je i manastir svetog Nikole, a između dve jaruge, u samoj Varoši, vide se ostaci nekog crkvišta gde posetioci zastanu, pomole se Bogu i ostave prilog, mada je od nekadašnjeg hrama ostalo samo kamenje. Doduše, teško je kazati o čemu je reč, jer sem drvenog krsta, prislonjenog uz drvo, nema nikakvog objašnjenja, pa i ovo može biti povod za neke nove legende.

GDE SE NALAZI

Do Đavolje Varoši se stiže magistralnim putem Niš – Prokuplje – Priština. Prođe se skretanje za Kuršumliju, a na osmom kilometru od motela Rudare se skreće levo ka Dobrom dolu. Mesto je dobro, ali ne i put. Iako je kolovoz asfaltiran, veoma je uzak i prepun rupa, a stanje se pogoršava sa svakim pređenim kilometrom. Tri poslednja kilometra, do mesta gde se možete parkirati, putuje se po makadamu, a odavde do Đavolje Varoši valja pešice preći još 800 metara. Poželjno je poneti i nešto za osveženje, jer ljudi to nisu obezbedili, a ono što priroda nudi ovde bi valjalo zaobići.
Osim iz Ni ša, putnici iz Beograda ili Kraljeva mogu koristiti i put preko Kruševca. Iz „Lazarevog grada“ se, preko Blaca, takođe izlazi na put od Prokuplja do Prištine,  što će mnogima skratiti putovanje.

LEGENGE

Čudno izvajane a još čudnije poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnoga ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar utacali su na maštu lokalnog stanovništva da lokalitetu da naziv „Đavolja Varoš“. a sve ove čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Đavoljoj Varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo nekoliko.

Po prvoj legendi, nekada davno ovde su živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.

Po drugoj legendi,  dve porodice sa svatovima pošle su za istu devojku. Pošto nisu mogli da se dogovore došlo je do krvavog sukoba. Vila je i u ovom slučaju pokušala da spreči nesreću ali pošto joj nije pošlo za rukom pozvala je Boga u pomoć koji je okamenio najratobornije svatove i oba mladoženje i na taj način sprečio veće krvoproliće, Nesuđena nevesta, kada je videla šta se dogodilo, počela je da lije suze , od kojih poteče potok koji teče i danas. Kiselost vode se objašnjava ukusom suza, a na mestu gde se vodila borba proliveno je, kaže legenda, mnogo krvi,, pa od tada na površinu izbija crvenkasta voda slična boji krvi po čemu i selo dobi ime.

Po trećoj legendi, zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.

Po četvrtoj legendi, zemljane figure – stubove su sačinili đavoli od razrušene crkve

Po petoj legendi, se u blizini današnjeg crkvišta nalazila škola. Đake bi vrlo često zanete igrom, na putu prema kući uhvatila noć. Tada bi iz svojih skrovišta izašli đavoli i maltretirali ih. I oni su se za pomoć obratili vili, koja ih posavetova da se celu noć nadmudruju sa đavolima kako bi oh ona u zoru kada zapevaju petlovi okamenila. Đaci su poslušali vilu a ona je to i učinila. Đavole je pretvorila u zemljane figure koje i danas tu postoje.