Deza vi-Vec vidjeno

Pojam "deja vu", sto ce na francuskom reci "vec vidjeno", odreduje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bica. Svima se desilo da osete i bliznjem kazu: "E, ovo, bas ovo, vec mi se desilo!", ali malo je onih koji znaju da postoje cetiri vrste ovog fenomena...
Pre dvadesetak i kusur godina, kada je hipi era neobjasnjivo, ali neminovno jenjavala, termin "deza vi" (francuski deja vu ) bio je od onih "in" izraza koji se upotrebljavaju i kad ima i kad nema smisla. Nostalgicari za vremenom americke antiratne pobune i, naravno, klasicni pomodari baratali su sintagmom koja, uprkos svakodnevnim lakomislenim zloupotrebama, ima i vrednost i realno znacenje: u pitanju je fenomen koji svako zivo bice prepoznaje, a sudeci po novijim naucnim istrazivanjima, pojava "vec vidjenog" nije strana ni zivotinjama, pa ni biljkama!
Sta je to "vec vidjeno"? Preorite povrsinski kop svog mentalnog zivota, i naci cete odgovor. To je, prosto, ono kad u jednom trenutku osetite da ste ono sto vam se malocas desilo vec jednom, pre toga, doziveli, da vam se ono sto vam se upravo desava vec bilo desilo i - da stvar bude opojnija - da tacno znate sta ce se u narednom trenu odigrati. I onda kazete onu cuvenu: "Covece, pa meni se ovo vec desilo, ovde sam vec bio, ovo smo vec pricali!"
"Deza vi" je, dakle, nesto sasvim normalno, cak i prijatno, Bogom dana i nicim izazvana magija koja nas - bez nedozvoljenih stimulativnih sredstava ili ruznih efekata dusevnih poremecaja - izvlaci iz realnosti, da bi nas upravo u sustinu stvarnosti, bar na kratko, ugradila. Manje je, pri tom, poznat rezultat istrazivanja kojim se stiglo do zakljucka da postoje cetiri vrste "vec vidjenog": "deza veki" (vec dozivljeno), "deza senti" (vec osecano), "deza vizite" (vec poseceno) i "deza entendi" (vec cuto, oslusnuto, cuveno).

Duh na balkonu

1982. godine, tokom posete crkvi Svetog Botolfa u Bishopsgate [Bišopsgejt] u Londonu, Engleska fotograf Chris Brackley [Kris Brekli] nacinio je nekoliko fotografija unutrašnjosti ovog istorijskog zdanja. Niko sem njega i njegove supruge nije bio prisutan za vreme njihove posete crkvi. Kada je film razvijen, Kris je bio zaprepašcen otkricem da se na jednoj od fotografija, na balkonu desno od oltara, nalazi lik žene u staromodnom ogrtacu.

Negativ je zatim poslat na rigorozno profesionalno ispitivanje ciji su rezultati potvrdili da se ne radi o slucaju dvostruke ekspozicije kao i da je foto-aparat kojim je fotografija nacinjena u savršeno ispravnom stanju.

Nekoliko godina kasnije gradevinar koji je bio zaposlen na rekonstrukciji KRIPTE u crkvi Svetog Botolfa kontaktirao je autora ove fotografije i objasnio mu da je tokom izvodenja radova, prilikom rušenja jednog zida, slucajno prevrnuo nekoliko veoma starih kovcega. Jedan od njih se otvorio prilikom pada i gradevinar je video da se u njemu nalazi veoma dobro ocuvano telo žene cije lice neodoljivo podseca na lice žene koja se nepozvana pojavila na ovoj fotografiji. To ga je i navelo da pronade i kontaktira fotografa i nadopuni njegovu pricu.

Veliki požar u Londonu

Ova crkve se inace po prvi puta pominje 1212. godine, mada je na tom lokalitetu i pre postojala crkva. 1247. godine na zemljištu na severnoj strani crkve sagraden je Priorat Svete Marije od Vitlejema koje je kasnije postala cuvena Vitlejem Bolnica za Lude poznatija pod nazivom Bedlam.

Crkva je spašena od velikog požara u Londonu 2. Septembra 1666. godine, ali je 1724. godine srušena. Na istom mestu podignuta je nova crkva, a njena gradnja završena je 1729. godine

Misterija broja 11

ili Da li su numeroloski podaci koji slede samo slucajnost ili nesto drugo?

1) New York City ima 11 slova.

2) Afghanistan ima 11 slova.

3) Ramsin Yuseb (terorista koji je pretio da ce srusiti Bliznakinje 1993. godine) ima 11 slova.

4) George W. Bush ima 11 slova.

Ovo bi mogla biti puka slucajnost, ali postaje zanimljivije:

1) New York je bila jedanaesta savezna drzava SAD-a.

2) Prvi avion koji je udario u zgrade Bliznakinje je bio let broj 11.

3) Let broj 11 je imao 92 putnika: 9 + 2 = 11.

4) Let 77 koji je takodje udario u Bliznakinje je imao 65 putnika:6+5= 11.

5) Tragedija se dogodila 11. septembra, ili kako Amerikanci pisu to izgleda ovako:9/11; 9 + 1 +1 = 11.

6) Datum tragedije (9/11) se poklapa sa Americkim brojem za hitne sluzbe (911). Opet 9 + 1 + 1 = 11.

Slucajnost? Nastavite da citate dalje, pa cete mozda promeniti misljenje.

1) Ukupni broj poginulih putnika otetih aviona je 254; 2 + 5 + 4 = 11.

2) 11. septembar je 254. dan u godini. Opet 2 + 5 + 4 = 11.

3) Bombaski napad u Madridu se dogodio 11.3.2004; 1 + 1 + 3 + 2 + 4 = 11.

4) Tragedija u Madridu se dogodila tocno 911 dana nakon napada na zgrade Bliznakinje. Tu postaje jako cudno.

Jos uvek ne verujete?

Probajte ovo:

Otvorite MicrosoftWord i uradite sledece:

1) Ukucajte Q33 NY . To je sluzbeni naziv leta prvog aviona koji je udario u zgrade Bliznakinje.

2)Zacrnite ih i povecajte font na 48.

3) Ukoliko promenite font slova na WINDINGS dobicete:

PROVERITE!

Da li ste sada uvereni?

Freddy Jackson

Ovu interesantnu fotografiju, načinjenu 1919. godine prvi put je objavio Sir Victor Goddard tek 1975. godine. Fotografija predstavlja grupni portret Goddard-ovog eskadrona, koji je tokom prvogSvetskog rata služio na brodu. Na fotografiji se pojavljuje jedno lice više. Iza leđa pilota u gornjem redu, četvrtog s leva, jasno se može videti lice još jednog čoveka. Kažu da je to lice avio-mehaničara po imenu Freddy Jackson [Fredi Džekson] kojeg je ubila elisa aviona samo dva dana ranije. Sahranjen je na dan kada je ova fotografija načinjena. Svi članovi eskadrona prepoznali su njegovo lice na fotografiji.

Smatra se da je Freddy Jackson, nesvestan činjenice da je mrtav, odlučio da se pojavi na ovoj grupnoj fotografiji.

Interesantno je dodati da je Sir Victor Goddard, isto kao i Lord Combermere, imao još paranormalnih iskustava. 1935.godine, tada već Air Marshall (čin u Royal Air Force ravan generalu kopnene vojske) Sir Victor Goddard je sa svojim Hawker Hart dvokrilcem poleteo iz Edinburga u Škotskoj ka svojoj bazi u Andoveru u Engleskoj, odlučivši da usput preleti napušteni aerodrom u mestu Drem blizu Edinburga. Neupotrebljavani aerodrom je, još u to vreme, zarastao u korov, hangari su se raspadali i krave su se napasale na mestu gde su avioni pre bili parkirani. Goddard je zatim nastavio svoj let za Andover ali je naišao na neobičnu oluju. Usled jakih vetrova u neobičnim, braon-žutim oblacima izgubio je kontrolu nad avionom i počeo spiralan pad ka zemlji. Uspevši u poslednjim momentima da povrati kontrolu, uvideo je da njegov avion ponovo ide u smeru napuštenog aerodroma u mestu Drem. Kada se približio aerodromu, nevremena je odjednom nestalo i on se našao leteći kroz savršeno sunčan dan.

Ali ovaj put, dok je leteo preko aerodroma, zapazio je da sve izgleda potpuno drugačije. Hangari su bili kao novi, i četiri aviona bila su na zemlji od kojih su tri bili prepoznatljivi dvokrilci, ali obojeni u žuto što ga je začudilo, a četvrti je bio jednokrilac kojih RAF 1935.godine nije imao. Mehaničari su bili obučeni u plave uniforme što je Goddard-u bilo veoma čudno jer su u to vreme svi RAF mehaničari nosili braon uniforme. Također ga je zbunila činjenica da ga niti jedan od mehaničara na pisti nije primetio dok je preletao aerodrom. Sir Victor Goddard je zatim ponovo uleteo u nevreme ali je ovaj put uspeo da srećno stigne u Andover.

RAF je tek 1939. godine počeo da boji avione u žuto, uveo jednokrilce koje je Goddard video na pisti i promenio boju uniforme avio-mehaničara u plavo. Da li je Goddard nekako uspeo da poleti četiri godine u budućnost i da se zatim vrati nazad kroz vreme je misterija koja i dan danas čeka objašnjenje.

Princezina ruka

Grof Louis Humond bio je nadaleko poznat kao okultist i psihoterapeut. I kao takav, cesto je od zahvalnih pacijenata bivao darivan nesvakidasnjim poklonima. Ali, najneobicniji od svih poklona doneo je grofu i najvece nevolje. Za vrijeme posjete Luksoru 1890, izlijecio je od malarije tamosnjeg uglednog seika. Zauzvrat, seik je inzistirao da grof primi na dar mumificiranu desnu ruku davno umrle egipatske princeze. Humondovoj zeni se od samog pocetka taj bizarni poklon nije svidio. A kada je cula cijelu legendu, njena odbojnost se pretvorila u mjesavinu uzasa i odvratnosti. Prica glasi da je u sedamnaestoj, posljednjoj godini svoje vladavine, egipatski kralj Ahnaton - jereticki Tutankamonov tast - dosao u sukob sa svojom kceri oko nekih verskih pitanja. Osveta kraljeva bila je strasna. Godine 1357.pne. po nalogu kralja i oca, njegovi svecenici su djevojku najprije silovali, a potom ubili. Odsekavsi njenu desnu ruku, potajno su je zakopali u Dolini kraljeva odvojeno od tela. Postupak dobiva smisao kada se uzmu u obzir tadasnja vjerovanja da osoba sahranjena necelovitog tela nije mogla dobiti pristup u rajske predjele.

Niti jedan kustos muzeja nije zelio primiti jezivi eksponat. Nemajuci kuda, Humond je poklon smjestio u ispraznjeni sef svoje londonske kuce. Kada su oktobra 1922.g. Humond i njegova zena otvorili sef - sledili su se od uzasa. Poklon se nije mogao prepoznati. Mumificirana i usahla, 3200 godina stara, ruka je djelovala potpuno svijeze! Grofica je zahtijevala da se ruka neizostavno unisti i Humond, koji do tada nikada nije osjetio strah od nepoznatog, prihvati prijedlog. Postavio je samo jedan uslov: princezina saka mora biti sahranjena na najprigodniji nacin. Sve je bilo pripremljeno za sahranu u noci 31.oktobra1922.g na Dan mrtvih.

U pismu upucenom svom dugogodisnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, Humond je do detalja opisao ceremoniju sahrane. Saku je pazljivo polozio u loziste kamina citajuæi naglas poglavlja iz egipatske "Knjige mrtvih". Iznenada, zavrsne rijeci je popratio jak udar groma i kuca je utonula u tamu. Ulazna vrata popustise pod naletom snaznog i iznenadnog vetra.

Od siline udara, Humond i njegova zena nadjose se na podu sa osecajem neke neprirodne hladnoce koja je zavladala u kuci. Kada su podigli pogled, pred njima je stajala uspravna figura neke zene. Prema Humondovom kazivanju, "ona je bila obucena u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom zmijom oko glave, sa znamenjem faraona". Umjesto desne sake, visio je okrvavljeni patrljak. Prikaza se na trenutak nadvi nad plamenom u kaminu da bi narednog momenta iscezla netragom. Sa njom nestade i saka, da vise nikad ne bude vidjena.

Cetiri dana kasnije Humond je iz novina saznao da je ekspedicija lorda Karnarvona na pragu senzacionalnog otkrica grobnice Tutankamona i da ce grobnica biti otvorena uprkos upozorenju uklesanom na spoljnim zidovima. Iz bolnicke sobe, gde se sa suprugom jos uvijek oporavljao od pretrpljenog soka, Humond uputi starom prijatelju pismo moleci ga da jos jednom preispita svoju odluku o otvaranju grobnice.

Napisao je: "Sada pouzdano znam da su stari Egipcani posjedovali znanje i moc koje nas razum ne moze shvatiti. Za ime Boga, preklinjem te, budi oprezan".

Medjutim, iskusenje svetske slave bilo je suvise veliko da bi lord Karnarvon uzeo za ozbiljno pismo svog prijatelja. Nedugo, zatim, umro je od ujeda malaricnog komarca. Jedan za drugim umirali su i ostali clanovi ekspedicije potvrdjujuci legendu poznatu kao "Prokletstvo faraona".